Mrčajevci, 16. april 2018.

Izvor: Politika

• Kompanija „Tera produkt 61” puni tovilište u Mrčajevcima i već ima ugovoren izvoz govedine u Italiju, ali i Tursku po halal standardu

U naj­ve­ćoj far­mi Šu­ma­di­je po­no­vo se, po­sle osam go­di­na ti­ši­ne, ču­la sta­ra do­bra pe­sma – ri­ka no­vih sta­nov­ni­ka. To­vi­li­šte u Mr­ča­jev­ci­ma, ko­je je ne­kad bi­lo na svet­skom gla­su pri­mi­lo i 2010. ob­u­sta­vi­lo sva­ku de­lat­nost, oži­ve­lo je i pu­ni­će se iz da­na u dan.

– Upra­vo smo do­ve­zli pr­vu par­ti­ju od 50 gr­la ko­li­ko sta­je u je­dan ka­mi­on. To su ju­ni­ce od oko 300 ki­lo­gra­ma iz oko­li­ne Va­lje­va či­je će me­so, kad do­stig­nu 500 ili 600 ki­lo­gra­ma, da bu­de iz­ve­ze­no u Ita­li­ju – ka­že za „Po­li­ti­ku” Ra­di­ša Jev­to­vić (74), di­rek­tor kom­pa­ni­je „Te­ra pro­dukt” ko­ja je no­vi vla­snik ovog uz­ga­ja­li­šta.

Reč je o me­šo­vi­tom srp­sko-azer­bej­džan­sko-tur­skom dru­štvu, ko­je je ku­pi­lo za­klju­ča­nu far­mu jer be­še pa­la u ste­čaj, i kre­nu­lo sa ula­ga­njem sred­sta­va u ob­no­vu. Jev­to­vić ne že­li da ob­ja­šnja­va s ka­kvim se ne­da­ća­ma su­o­čio u me­đu­vre­me­nu i za­što je pr­va par­ti­ja go­ve­da do­ve­ze­na tek ju­če („To je na­ša, srp­ska pri­ča”), već je okre­nut da­ni­ma ko­ji do­la­ze.

– Mi već iz­vo­zi­mo u Ita­li­ju za po­zna­tog kup­ca, zna­mo kri­te­ri­ju­me tog tr­ži­šta, op­ti­mi­sti smo i tu za nas ne­ma za­go­net­ki. Me­đu­tim, već sle­de­ća par­ti­ja bi­će mu­ška gr­la za Tur­sku a tu je ob­ra­da sa­svim dru­ga­či­ja. Tur­ski zah­te­vi čak su stro­ži ne­go za ze­mlje Evrop­ske uni­je, kla­nje i ob­ra­da mo­ra­ju se oba­vi­ti po ha­lal stan­dar­du sa ko­jim do sa­da, srp­ske kla­ni­ce ko­je ra­de za nas, ni­su ima­le is­ku­stva. Na­da­mo se da će­mo i to pre­bro­di­ti. Za­to sam zah­te­vao da tur­ska in­spek­ci­ja kon­tro­li­še rad u na­šoj kla­ni­ci ko­ju oda­be­re­mo, a an­ga­žo­va­li smo i rad­ni­ke iz Tur­ske za taj po­sao ka­ko bi­smo lak­še is­pu­ni­li sve za­dat­ke.

Re­ša­va­ju­ći us­put­ne pro­ble­me, Jev­to­vić ni­je se­deo skr­šte­nih ru­ku. Ot­ku­pio je i na far­mu sme­stio si­la­žu za dve go­di­ne una­pred, osla­nja­ju­ći se na zna­nje ra­ta­ra ovog de­la Sr­bi­je, ko­ji se go­di­na­ma kao znal­ci ba­ve pri­pre­mom hra­ne za sto­ku. Far­ma je, ina­če, osam­de­se­tih pod na­zi­vom „Sto­čar” bi­la ma­tič­na ku­ća za čak 10.000 to­vlje­ni­ka u jed­nom tur­nu­su, ra­ču­na­ju­ći i ko­o­pe­ran­te iz okol­nih se­la. Sa­mo to­vi­li­šte u Mr­ča­jev­ci­ma mo­že od­jed­nom da pri­mi 2.300 gr­la.

– Mi će­mo ići do 1.500 gr­la u jed­nom tur­nu­su, ko­ji tra­je šest me­se­ci – pla­ni­ra Jev­to­vić.

On je sa du­žno­sti di­rek­to­ra „Ge­neks agra­ra” osam­de­se­tih po­sta­vljen za za­me­ni­ka di­rek­to­ra „Ge­nek­so­vog” pred­u­ze­ća „Cen­tro­pro­dukt” u Mi­la­nu, na­kon če­ga je če­ti­ri go­di­ne bio i pr­vi čo­vek di­rek­ci­je „Ge­neks agra­ra”. Po­sle sank­ci­ja, bom­bar­do­va­nja i pro­ble­ma u po­slo­va­nju „Ge­nek­sa” de­lat­nost je pro­du­žio u Mi­la­nu, gde i da­nas ži­vi sa po­ro­di­com. „Cen­tro­pro­dukt” je, ina­če, bio jed­na od naj­ve­ćih „Ge­nek­so­vih” mno­go­broj­nih fir­mi u ino­stran­stvu, sa 142 za­po­sle­na i cen­tra­lom u Mi­la­nu, i pred­stav­ni­štvi­ma u Tr­stu, Ri­mu i Ba­ri­ju. Vi­še od 60 od­sto ju­go­slo­ven­skog spolj­no­tr­go­vin­skog po­slo­va­nja sa Ita­li­jom išlo je pre­ko „Cen­tro­pro­duk­ta”. Ova „Ge­nek­so­va” fir­ma je 1990. bi­la čak na 14. me­stu po obi­mu spolj­no­tr­go­vin­skog pro­me­ta na Ape­ni­ni­ma, a u to do­ba ju­go­slo­ven­ski iz­voz u Ita­li­ju ob­u­hva­tao je 17 šle­pe­ra ju­ne­ćeg me­sa sva­ke sed­mi­ce.

Za­hva­lju­ju­ći tom is­ku­stvu i tra­di­ci­ji, po­sao iz­vo­za me­sa sa na­ših pro­sto­ra u Ita­li­ju bio je, ali sa­mo na krat­ko, pre­ki­dan za vre­me bom­bar­do­va­nja, bo­le­sti sli­nav­ke i ša­pa, i to­kom sank­ci­ja. Uz en­tu­zi­ja­zam ne­ko­li­ci­ne sa­rad­ni­ka, Jev­to­vić je odr­žao taj po­sao, ko­ji se i da­lje od­vi­ja ne­pre­ki­nu­to, ali reč je o dra­stič­no ma­njim ko­li­či­na­ma. Me­đu­tim, Sr­bi­ja i da­lje u ovom po­slu ima svo­ju rob­nu mar­ku – na­še me­so po­zna­to je po iz­u­zet­nom kva­li­te­tu, 90 od­sto pla­sma­na za­vr­ša­va u To­ska­ni a u toj re­gi­ji su naj­po­zna­ti­ji svet­ski me­sa­ri. U tom de­lu Ita­li­je srp­sko me­so, kao iz­van­red­no, pro­da­je se u bu­ti­ci­ma a ko­ri­sti za iz­ra­du po­zna­tih od­re­za­ka „fi­o­ren­ti­na”. 

– Iz­voz u Tur­sku, za­ni­mlji­vo je, ve­o­ma do­bro se do­pu­nju­je sa po­slom pre­ma Ita­li­ji, jer ta dva tr­ži­šta zah­te­va­ju raz­li­či­te ob­ra­de i kva­li­te­te. Ita­li­ja­ni to­va­re sa­mo zad­nje če­tvr­ti če­re­ka, a Tur­ci i zad­nje, pa mo­gu da pri­hva­te ono što pre­o­sta­ne po­sle ot­pre­me u Ita­li­ju. 

„Te­ra pro­dukt 61” iz Le­u­ši­ća ku­pi­la je far­mu po­čet­kom ju­na 2015. za 28 mi­li­o­na di­na­ra su­o­čiv­ši se sa bez­broj pro­ble­ma ko­ji i ni­su neo­bič­ni za srp­ske pri­li­ke. Po­čev od to­ga da se u su­du, ali po­sle ku­po­vi­ne za ko­ju ga­ran­tu­je dr­ža­va, is­po­sta­vi­lo da usred far­me od 6,23 hek­ta­ra na­vod­no po­sto­ji ne­ka ma­la po­ljo­pri­vred­na apo­te­ka či­ji je vla­snik dru­gi čo­vek, pa do či­nje­ni­ce da su gra­đe­vi­ne oče­ru­pa­ne, od pro­zo­ra do olu­ka.